О ШКОЛИ

 

     У Кусићкој капетанији 1746. године основана је тривијална школа, друга те врсте у Јужном Банату.

     С обзиром да је ова школа формирана у компанијском месту Кусићу, требало је да ради на немачком језику, као и остале школе такве врсте у Банату.

     Школа је морала да се угаси исте године када је отворена, јер су житељи због немачког наставног језика бојкотовали ту школу. Постоји податак да су у ту школу уписана само два ученика. Годину дана касније школа је отпочела са радом на српско-хрватском наставном језику и према подацима у школи је било много ђака.

     Зна се да је ова школа била прворазредна и да су је похађала деца оба пола. Настава у школи била је претежно верског карактера. Ученици су у школи поред науке о вери стицали основну писменост. Учили су предмете: српско-хрватски језик и писмо и основе рачуна.

     Од 1774. године популарна је нова метода срицања слова. Контролу над радом школе вршили су председник црквене општине и капетан граничне капетаније.

     До 1875. године, школа је била вероисповедна коју је формирала црква, а после 1875. године постала је општинска.

     По документацији православне цркве у Кусићу, први учитељ за кога се зна био је Тома Бранковић који је својом руком записао:

 

     "Наставник живљаше у Кусићу са свима у љубави, часно и мирно свој живот праведно љета господњег 1831. и још пола једног љета 1832."

 

     Године 1896. у Кусићу су постојале три школске зграде у којима се одржавала настава и то:

     Прва зграда у садашњој Улици Маршала Тита бр. 33

     Друга зграда у садашњој Месној заједници

     Трећа зграда је постојала на месту садашњег Спомен дома.

 

     Зграда данашњег забавишта била је седиште Кусићке капетаније.

     1905. године уз одобрење општине и сагласност капетана Мише Нешића, одлучено је да се сазида нова школска зграда која би примила све ученике којих је те године било 336 редовних и 153 полазника пофторне школе.

     Изградња школе је отпочела и завршена исте 1905. године. За школску зграду мештани су сами правили и пекли циглу, камен за темељ довозили су са Шевца а грађу из Румуније.

     Од 1905. године до данас школа није престала са радом. Развијала се и усавршавала у склопу целокупног школског система на подручју Војводине.

      Школа је после другог светског рата добила име "Мара Јанковић" по мештанки из овог села.